Kako izrasti iz sopstvene boli

Traumatična iskustva su prisutna u skoro svačijem životu.
Nema tu ništa zabavno, ali postoji način da izrastete iz svoje boli.

10 minuta čitanja
Autor: Mark Menson – orginalan članak

Margaret Džonson rođena je krajem 1920-ih u Arkanzasu. Kao siromašna crnkinja u rasno podeljenom Jugu, Margaret baš i nije imala na vidiku sjajnu budućnost kojoj bi se radovala. Izdržala je teškoće koje su gotovo svi Afroamerikanci trpeli tokom segregacije i nakon njenog ukidanja — status građanina drugog reda, ekonomska i društvena izolovanost, život u gotovo stalnom strahu od fizičkih pretnji i terora i tako dalje.

Kao da to već nije i previše, izvesni događaji nisu joj nimalo olakšali život.

Kada je imala 7 godina, silovao ju je dečko njene majke. Priznala je to samo svom bratu. Nekoliko dana kasnije, njen napadač pronađen je mrtav.

Toliko je bila traumatizovana ovim događajima da nije izgovorila naglas nijednu reč u narednih pet i po godina. Odbačena, i od strane spoljašnjeg sveta i unutar sebe, Margaret se naizgled kretala ka teškom, usamljenom životu u borbi i izolaciji.

Međutim, Margaret Džonson je kasnije promenila ime u Maja Andželou i postala plesačica, glumica, scenaristkinja, pesnikinja, istaknuti vođa pokreta za građanska prava 1960-ih, kao i prva crnkinja koja je napisala bestseler dokumentarne proze, memoar Znam zašto ptica u kavezu peva. Osvojila je brojne nagrade u nekoliko oblasti, a čak je i držala govor na predsedničkoj inauguraciji 1993. godine.1

Ono što je možda i najimpresivnije je to što je, u jednom trenutku, Maja priznala da nije postala ono što jeste uprkos svojoj traumi iz detinjstva, već baš zbog nje. Kada je pisala, kaže da je pisala preko svojih ožiljaka — ožiljaka koje je samo ona mogla da vidi, dodirne i oseti.

Budimo realni: trauma nije „dobra” stvar u životu. Ako se sve odvija kako bi trebalo, ne bi trebalo da iko od nas iskusi užasne stvari. Ipak, svi ih iskusimo u nekom trenutku. To je jednostavno tako.

Mnogi od nas dožive najmanje pet ili šest traumatičnih iskustava u životu — izgubimo nekog ko nam je blizak, razvedemo se, ostanemo bez posla, doktor nam saopšti užasnu dijagnozu, neko nas napastvuje, i tako dalje i tako dalje — i češće nego što smo mislili, nakon nekih od ovih događaja, izađemo makar malo jači, malo mudriji, i kao malo bolja osoba. 1

Procvetaj uprkos traumi

Do relativno nedavno je polje psihologije uglavnom proučavalo načine na koje nas je trauma sjebala. Ima smisla zašto su psiholozi tako dugo mislili da je ovo tačno.

Kada je pre nešto više od 100 godina psihologija počinjala kao „šarlatanska nauka”, prvo su samo očajnici i poremećeni tražili psihijatrijsku pomoć. Obični ljudi sa običnim problemima nisu išli kod psihića jer je to tada bilo stigmatizovano kao sramotno i ponižavajuće (a donekle i dalje jeste).

Kao rezultat, prvih 50ak godina psihološke/psihijatrijske prakse su se bavile veoma ozbiljnim slučajevima. Znate: šizofrenija, manična depresija, samoubistva i tako dalje.

Ovo je na neki način dovelo do pristrasnosti pri selekciji. Pošto su psiholozi proučavali samo najteže slučajeve u vezi sa mentalnim zdravljem, a većina je podrazumevala pacijente koji su iskusili neku tešku traumu u izvesnom trenutku, rani psiholozi su došli do logičnog zaključka da trauma vodi do problema sa mentalnim zdravljem

Međutim, ovo se pokazalo pogrešnim. U stvari, često je sasvim obrnuto.


 Tek kad su psihologija i psihijatrija postale malo više mejnstrim, ovo polje nauke je počelo da uviđa da je trauma neverovatno česta pojava. Naime, trauma je u stvari deo života. I ne samo da mnogi od nas ne dođu do teških mentalnih slomova, već dođemo do toga da rastemo i da se razvijamo u jake ljude zbog te boli iz prošlosti. Čak 90% ljudi koji su iskusili traumatičan događaj iskuse i neki oblik ličnog rasta u mesecima i godinama koji uslede.2

Ovi ljudi na kraju dođu do toga da više cene život, promene im se prioriteti, njihove veze postanu toplije i saosećajnije, postanu emocionalno inteligentniji, imaju veći izvor lične snage, kao i to da počnu da uviđaju nove mogućnosti u svojim životima koje ranije nisu ni razmatrali.

E sad, pre nego što pomislite: „Vau, Mark Menson kaže da sve što je potrebno da se desi je da iskusim neku ubistvenu traumu i onda će moj život konačno postati onakav kakav želim da jeste. ‘Ajmo, traumo!”

E, pa… Ne. Ima tu malo više od toga.

Trauma nije kraj, već početak

Ispada da trauma u našem životu, u bilo kom obliku, zapravo nije ono što nas čini „jačim” u ovom slučaju. Svi oni inspirativni citati sa bednim zalascima sunca kako je potrebno izdržati nedaće i da „ono što te ne ubije, ojača te”, zapravo nas na neki način zavode da pomislimo da samo to što smo iskusili neku poteškoću može biti dovoljno da se očeličimo za buduće poteškoće.

To nije u potpunosti tačno.

Ono što dolazi nakon traume je ono što je zapravo važno. Nije preživljavanje traume ono što nas jača, već rad koji unesemo usled traume.

Traumatična iskustva nas potresu do srži. Dovedu nas do toga da preispitujemo naša fundamentalna uverenja o svetu i našem mestu u njemu. Počnemo da preispitujemo stepen dobročinstva i ljubaznosti i predvidivosti sveta i ljudi oko nas. Izvesne traume su ozbiljan podsetnik na našu smrtnost, nešto o čemu većina nas ne želi da razmišlja.

I onda se nađemo u tom stanju, traumatizovani, začuđeni i izgubljeni, pa krenemo da preispitujemo sve u vezi sa našim životima. U tom trenutku, moguće je da se desi jedna od ove dve stvari:
1. Pašćemo sa fiktivne mentalne litice i iskusićemo Veliko SranjeTM koje dovodi do velike disfunkcionalnosti (što se dešava mnogo ređe nego što mislimo)

2. Iskoristićemo ovu priliku da kreiramo novi skup uverenja i nov pogled na svet koji je otporniji i izdržljiviji od našeg pređašnjeg pogleda na svet (što se dešava mnogo češće nego što mislimo)

Možemo na to da gledamo kao na zemljotres koji razori grad. Sve je manje-više sjebano nakon tektonskog nasilja koje sa sobom donosi ogroman užas. Ali posle toga, zgrade mogu biti izgrađene uz novo znanje o stabilnosti konstrukcije, a ljudi dobijaju priliku da konstruišu sisteme izdržljivije na buduće zemljotrese. Grad se neće samo „trgnuti i povratiti” u svoje prethodno stanje — postaće mudriji i izdržljiviji.

E, pa, isto tako, kad su naši životi uzdrmani nekim tektonski-poremećujućim ličnim sranjima, dobijamo priliku da se izgradimo ponovo. Nosićemo sa sobom sećanje i bol tog iskustva bez obzira na sve, kao što i stanovnici grada nose sećanje i osećaj gubitka prilikom prirodne katastrofe poput onog zemljotresa.

Pitanje u ovom trenutku je: Kako ćemo se ponovo izgraditi?


Život nakon traume

Trauma stvara značajnu prekretnicu „pre treaume” i „posle traume” u našem životu. Trauma stvara trenutke koje verovatno nikada nećemo zaboraviti.

Koliko ličnog rasta možemo ostvariti nakon traume prilično zavisi od narativa koji konstruišemo oko te prekretnice „pre” i „posle”.3

Normalno je da po glavi prevrćete sve o svojoj boli, da dovedete u pitanje značenje svega i da osetite bilo koju kombinaciju krivice, stida, straha i usamljenosti. Ovo stvarno može biti užasno. Na kraju prevrćete traumu iznova i iznova u svojoj glavi, poput lošeg filma koji ste prisiljeni da gledate u bioskopu u kom ste vezani za stolicu i oči su vam nasilno otvorene pomoću lepljive trake. Ne čini se kao stvarnost. Ali svako ponavljanje čini se gotovo jednako bolno kao i prethodno. Kao da vaš mozak udara sebe iznova i iznova mesecima, ili čak godinama, bez prestanka.

Ali koliko god da je ovo usrano, to je zapravo presudan korak u stvaranju narativa oko vaše traume.4 Narativ koju konstruišete pomoći će vam da vas izvede iz mračnih ćoškova uma i, na kraju, vas odvesti na bolje mesto. Kao ljudi, uvek težimo da dodelimo smisao svetu oko nas, a kao što rekoh ranije, trauma retko ima smisla kada nam se dešava.

Dakle, kako bi trebalo da izgleda taj narativ? Pa, imajte na umu nekoliko stvari:

1. Nije stvar u tome da li zaslužujemo to

Naša prirodna sklonost kada se dogodi nešto strašno je da postavljamo pitanja poput: „Zašto ja? Šta sam učinio da to zaslužim?” Generalno, kada smo mladi, ili što je iskustvo strašnije, lakše dolazimo do toga da sebe okrivimo za svoju bol. Osetićemo da sigurno mora da postoji nešto inherentno pogrešno sa nama i da smo učinili nešto da situaciju uzrokujemo mi sami.

Najvažniji korak u formiranju narativa naše boli je razumevanje da se ne radi o tome da li smo je zaslužili. To važi za nas same, ali isto tako i za druge. Ne radi se o zasluživanju. Bol nije igra sa nultom sumom. Ako nas neko povredi, povređivanje te osobe ne znači da će nam biti bolje.

U stvari, bol funkcioniše obrnuto. Bol je zarazna. Ona je poput virusa. Što više povređujemo, to ćemo više težiti da dodatno povredimo i sebe i druge. Nedostatke koje smo o sebi sami percipirali koristimo da opravdamo dalja destruktivna ponašanja prema sebi i prema onima oko nas.

Važno je da ovo prepoznamo i da se zaustavimo pre nego što odemo predaleko. Nismo učinili ništa da zaslužimo našu traumu. Niko ne zaslužuje traumu. Ali zasluživanje nije poenta. Trauma se jednostavno dogodi.

2. Nov način da cenimo život

Sećam se, kada je moj bliski prijatelj umro, odmah sam postao svestan mojih preostalih prijateljstava i koliko su krhka i slaba. Našao sam se u situaciji da počinjem otvoreno da govorim prijateljima da mi je stalo do njih i da su mi važni. To je zapravo imalo za posledicu jačanje nekih mojih veza, uprkos činjenici da sam upravo doživeo veliki gubitak.

Pošto nas trauma suočava sa mogućnošću vlastite smrtnosti i sa mogućnošću da većina onoga što smo mislili da je istinito o svetu možda i nije istinito, ona ima zanimljivu nuspojavu da baci svetlo na ono što uzimamo zdravo za gotovo tokom većeg dela života.5

Zapravo je ekstremna bol ona koja ima neobičnu sposobnost da razjasni šta nam je zapravo bitno u životu i ukloni bilo kakvu inhibiciju ili sumnju da li bi trebalo to da ostvarimo ili ne.

3. Pričajmo o tome

Narativi se ne formiraju u vakuumu, oni postoje samo kada se prenose drugima. Istraživači su, iznova i iznova, otkrivali da je snažan ukazatelj ličnog rasta nakon traume spremnost da otvoreno govorimo o traumi u okvirima podržavajuće društvene mreže.6

Uzmite prijatelja, člana porodice, terapeuta, vašeg ljubimca iguanu, i podelite svoje iskustvo, svoja osećanja, svoje sumnje i svoje strahove koji okružuju vašu traumu. Izađite iz sopstvene glave i podelite sramotu.

Deo najdubljih mudrosti u vašem životu izaći će iz vaše traume, ali ta se mudrost nikada ne može ostvariti ako je ne delite u izvesnom obliku.

U našoj kulturi postoji stigma u vezi sa iskazivanjem boli. Nažalost, to otkrivanje da patimo takođe nailazi na brojne tabue — da bi trebalo da budemo pozitivni i prijatni, da su naši problemi upravo to, naši problemi, i da je to što se oslanjamo na ljude dovelo do toga da dobijemo to što smo zaslužili.

Međutim, ako pokušamo da ugušimo traume, samo ih još više pogoršavamo. To nas zapravo zagnoji i inficira. A ovo je možda i najbitnija pouka koju smo dobili od Maje Andželou. Njena sposobnost da transformiše svoju bol u poruku nade i osnaživanja je ono što je dovelo do njenog izlečenja, a ne obrnuto.

Deljenje sopstvene boli je zapravo ono što nam omogućava da krenemo dalje izvan nje. Jer jedno je kad samo sednemo i intelektualizujemo svoje probleme sebi. Ali onda kada delimo i oblikujemo to značenje u svetu oko nas, naša bol postaje nešto van nas. A pošto je sada van nas, konačno smo u stanju da živimo bez nje.


Prava prevoda dobijena direktno od autora.
Prenošenje delova teksta ili pozivanje na tekst kao izvor dozvoljeno je uz obavezno navođenje izvora u formi linka i uz pismenu dozvolu administratora site-a.

Mark Manson je bloger, autor i preduzetnik.
Na naš jezik su prevedene obe njegove knjige:
E, zabole me – Suptilna umetnost življenja” i
Ma, sve je sje*ano“.

Za psihološko savetovanje, nazovite i zakažite svoj termin na
064/582-11-03
Milica Savić, diplomirani psiholog

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *